ПРЕТЊА ЗАТО ШТО ЖЕЛИ ПРАВДУ И СЛОБОДУ ? ! — САД: Русија је претња број један

Секретарка ваздушних снага САД Дебора Ли Џејмс изјавила је на телевизији „Фокс њуз“ да је Русија главна претња за САД.

„Мислим да је Русија претња број један“, изјавила је Џејмсова за „Фокс њуз“ и додала да би Москва за Америку могла да представља „егзистенцијалну претњу“.

„Они имају нуклеарно оружје, последњих година се понашају прилично агресивно, инвестирају средства у развој својих војних капацитета и тестирају их“, објаснила је Џејмс.

Она је додала да све то изазива забринутост Сједињених Америчких Држава и њених савезника.

Секретарка америчких ваздушних снага истакла је да је недавно била у Украјини која „страда због незаконите анексије Крима“.

„Тамо се на све начине нарушава режим прекида ватре у источном делу земље. Људи пате и умиру и дешава се уништавање, делимично и због дејстава Русије“, додала је она.

Џејмсова није прецизирала ко тачно нарушава примирје на истоку Украјине и како је Русија повезана са тим.

Она је једна од многих представника Запада који су изјавили да је Русија главна претња за САД и оптуживали је за агресију, углавном зато што је њена војска, наводно, учествовала у догађајима у источној Украјини и зато што је Крим нелегално ушао у њен састав.

Међутим, полуострво се припојило Русији након референдума на којем је за тај корак гласало 96,77 одсто становника — 1.233.002 особе.

Што се тиче рата у Донбасу, Русија је више пута негирала да је учествовала у том сукобу и да је пружала подршку побуњеницима.

 

Извор:  rs.sputniknews.com

ТУЖБА против групе Београдски синдикат због песме „СИСТЕМ ТЕ ЛАЖЕ“ (ВИДЕО)

bs vucic3

Композитор и певач Миша Марковић најавио је да ће поднети тужбу против групе Београдски синдикат, јер тврди да је њихова песма „Систем те лаже“, која је ових дана постала хит на друштвеним мрежама, плагијат песме „Лажу да време лечи све“, коју је отпевао Мирослав Илић, а за коју он потписује аранжман и музику.

Маринковић се позива на Закон о ауторским и сродним правима, и тврди да су чланови Београдског синдиката без његове дозволе искористили комплетан форшпил, односно увод из песме „Лажу да време лечи све“, која је настала пре 27 година, као и као свој форшпил и као тему која се провлачи током читаве песме „Систем те лаже“.

Он тврди и да је коришћење његовог ауторског дела од стране групе Београдски синдикат угрозило његову част и углед, због бројних псовки и вулгарности који се спомињу у песми, чиме су, како наводи, прекршили и члан 18. Закона о ауторским и сродним правима.

– Лопови из Београдског синдиката немају морални кредибилитет. Платиће ми због ове крађе – рекао је Марковић.

Када смо позвали Мирослава Илића да чујемо и његов суд о свему, он није био расположен за разговор:

– Нисам чуо песму. Немам коментар. Нећете ме навући да било шта кажем кад нисам чуо песму – рекао је Илић за „Блиц“.

 

Извор Блиц

ГЕНЕРАЛ ПАВКОВИЋ ПОСЛАО ПИСМО ИЗ ФИНСКЕ: Сваке ноћи ме мучи…

gen.pavkovic

Генерал Небојша Павковић, који у затвору у Финској служи казну од 22 године затвора, због наводног злочина над Албанцима на Косову и Метохији, упутио је писмо породицама српских жртава које су отели и убили припадници злочиначке ОВК. У писму Павковић жали што као командант Треће армије Војске Југославије није успео да спаси отете Србе од сурове смрти.

Павковић се у писму обратио лично председнику Удружења породица киднапованих и убијених са Косова и Метохије Симу Спасићу и приложио му и своју фотографију са посветом „Сими Спасићу с поштовањем 4.04. 2016“. На фотографији се поред Павковића налази и генерал Владимир Лазаревић који је иначе, пуштен након што је одлежао две трећине казне на коју га је осудио Трибунал.

Преносимо Павковићево писмо у целини

„Поштовани господине Симо, 

Јављам вам се из далеке Финске где се налазим у затвору. Надам се да сте прочитали моју књигу о трагичним догађајима на Космету. У њој сам описао неколико акција које смо извели у рејонима где су се налазили затвори отетих и киднапованих. Нажалост, тамо нисмо пронашли никога јер су их већ били одвели одатле. Током 1998. и 1999. године водили смо борбе за спас тих несрећних људи. Али вама је боље познат менталитет нашег противника и шта су све радили са нашим заробљеним људима. 

Од првог дана пратим све активности вас, и свих чланова породица киднапованих и убијених наших људи, и дивим вам се на храбрости и упорности да истрајете у намери да сазнате истину о вашим најмилијима. 

Молим вас да породицама свих киднапованих и убијених пренесете велико извињење што нисам успео, као командант корпуса и Армије, да спасим њихове синове, браћу, очеве, сестре и мајке. То ме прогања и дан данас и са том мором се носим сваке ноћи.

Извините ми. 

Желим вам да дођете до истине и да најмилијима одате заслужену пошту.

Бог с вама

ваш Небојша Павковић“.

Писмо је послато 4. априла 2016. године, а након што је стигло на адресу Удружења киднапованих и убијених, пуштено је у јавност.

Како се наводи у пропратном саопштењу Удружења, „за разлику од многих државника, власника и уредника медија који чине грех, не пружајући подршку породицама жртава, које тешком борбом за истину и правду покушавају да сазнају судбину својих отетих чланова породица, генерал Павковић даје велики допринос и подршку“.

„Иако у затвору, остаје и даље уз породице киднапованих и убијених цивила, војника и полицајаца. Удружење породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији и председник удружења Симо Спасић, добили су од генерала Павковића писмо подршке и књигу ‘Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године’. Књига говори о истини и херојској борби припадника војске који су дали своје животе у одбрани народа и отаџбине од албанских злочинаца и НАТО агресора“, наводи се у саопштењу.

Како се додаје, жалосно је што су „сви српски генерали по одлукама Хашког трибунала осуђени и издржавају казне затвора, док су породице жртава мишљења да је њима место у Бриселу на разговору са Тачијем“.

„Генерал Павковић, иако је у затвору, подиже глас за српске жртве и на тај начин даје свој допринос у нашој борби за истину и правду, док државници и медији ћуте“, примећује се у саопштењу које се закључује поруком породица: „Тишина говори све, чује се само ваш грех и стид!!!“.

csm_general-pavkovic-pismo-Simo-spasicu_5d4cf6213a

Извор:Правда

СПРЕМА СЕ ХАОС НА БАЛКАНУ: Директор ЦИА стигао у Сарајево!

dzon brenan dir.CIA

Директор ЦИА Џон Бренан стигао је у изненадну посету Босни и Херцеговини, јавили су сарајевски медији који тврде да су у центру Сарајева јутрос појачане „невиђене“ мере безбедности.

Бренан је, како се наводи, у Сарајево стигао синоћ војним авионом.

Регионална Н1 ТВ је јавила да ће се први човека ЦИА-е у Сарајеву срести са челним људима полицијских агенција у Босни и Херцеговини и Ударном групом за борбу против тероризма у БиХ.

Бренан ће се састати и са министрима унутрашњих послова БиХ и са министром сигурности БиХ. Шеф ЦИА је на Међународни аеродром у Сарајево стигао авионом „Boeing C-17A Globemaster III“.

На састанцима Бренана са званичницима безбедносних служби БиХ и Савета министара ће се разговарати о тероризму, глобалној борби против тероризма, терористичким претњама у Босни и Херцеговини, изазовима и шта званично Сарајево предузима по том питању. Такође, директор ЦИА-е биће упознат са сарадњом полицијских агенција у БиХ, потврђено је за Н1.

Амерички председник Барак Обама именовао је Бренана за шефа ЦИА-е 7. јануара 2013. Амерички Сенат је потврдио његово именовање као новог директора Централне обавештајне агенције (ЦИА) у марту исте године.

Бренан је пре именовања на ову позицију обављао дужност главног саветника Барака Обаме за борбу против тероризма.

Није, међутим, познато до када ће се челни човек Америчке обавештајне агенције задржати у БиХ.

 

Извор Интермагазин

ПОДСЕЋАЊЕ НА СТРАШНА ЗЛА У ХРВАТСКОМ УСТАШКОМ ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ: При клању кољач Којић је пио крв заточеника

jasenovac1

(Одломци из књиге „У мучилишти-паклу ЈАСЕНОВАЦ“ Ђорђа Милише, властито фототипско издање, Загреб, 1945, репринт: НИП Политика, Београд, 1991.)

Услијед сталног придоласка, у паклу Јасеновцу сакупио се големи број заточеника. О подне, сви заточеници пред казанима чекали су поређани по двоје у дугим низовима („реповима“). Одједном дојурио до пред саме казане аутомобил и из њега изашао Љубо Милош. Дозвао главног кухара и упитао, колико има заточеника. Одговоривши да ће одмах извидити и јавити му број, Милош једва спомене: „Није потребно, вас је“… настави свом шоферу, да му из аута преда његову „шмајсерицу“, с којом постреља неколико стотина заточеника. Сви остали разбјежани заточеници морали су се вратити и преко мртвих другова примати јадну храну. Такво је било наређење Милоша, који је све то мирно проматрао, смијао се и удаљио аутомобилом…

*

Једно отпоподне дотјерали четири усташе у заточеничку кухињу пакла Јасеновца велику крмачу и до 70 кг тешку. Пронашли је у оближњој шуми вани жице. Без икаква увода, нареде кухару, да је испече за један сат. Кухар одговори, да то временски није никако могуће, нашто су дохватили цјепанице, те с њима млатили и усмртили кухара с тројицом још заточеника, који су као помоћно особље били запослени у самој кухињи. Сваки од четворице убица имао је своју жртву…

*

Између 24.-30. децембра 1941. године допремљено је 160–170 Жидова из Пакраца, Славонске Пожеге, Нове Градишке и Бектежа. Већи дио, око три четвртине њих, ликвидиран је при самом доласку у пакао Јасеновац пред управном писарном. Међу њима Милана Бауера распорио је Љубо Милош, да су му изашла цријева. Затим му је извадио је срце и бацио исто мало подаље. Још га је кецнуо мртва ногом по глави. Надаље се зауставио код браће Шенхајт из Нове Градишке. Млађег је пробо ножем и дао га натакнути на ступ између управне писарне и ланчаре. Висио је о куку, стално с ножем у себи, гдје је стењао и завијао још око два сата на животу. Брата му старијег заклао пред њим. На то је посебним ужитком заклан Јакоб Ротерштајн, гостионичар из Нове Градишке, који се још на путу закачио с усташом из пратње, изјављујући му, да ће се потужити заповједништву због лошег поступка с њим. И потужио се. Како се новац није смио имати у паклу, Љубо Милош је пронашао, можда и подметнуо два динара, код Крауса из Церника крај Нове Градишке, и зато га заклао. При клању те групе, кољач Којић је пио крв заточеника. Преосталу четвртину, с још новом већом групом допремљених Срба тих дана, дотукли су маљевима на самом гробљу под водством кољача поручника Мујице…

jasenovac

*

29. новембра 1941. године блокирала је усташка стража цијелу бараку Срба у логору ИИИ. б. – такозвану групу Слободана. У саму бараку ушло је је 10-12 посебних усташа. Заточенике су тјерали вани, гдје су пред вратима чекали маљевима: Матковић, Љубо Милош и Модрић. Излазећи, једног по једног би дотукли. Уколико би један „фулао“, други би довршио. Тим злочином пало је 113 Срба. Исте маљеве су касније кухари морали прати у великим казанима од хране…

*

На сам Бадњак 1942. године, Љубо Милош је пијанчевао с кољачима. Том згодом дао налог да се пред зграду сврстају сви заточеници интелектуалци. Налог је одмах извршен. Скупило се око седамдесет заточеника, број већи, јер су многи помишљали на неко признање и божићницу за њихов рад и труд. Пред њих је изишао сам Милош и одржао говор, истичући: да су вриједни и заслужни својим радом, да су се у логору поправили… Једва заврши говор, појавише се кољачи (јасно, при пићу тако договорено), и Милош нареди, да се сви заточеници смјеста свуку до гола… Такви, морали су се спустити потрбушке на снијег, гдје су их кољачи боли ножевима… Милош, удовољен и засићен мучењем и крвљу тог свог звјерства, пред нагли одлазак, само још изрече: „Доста, бјежте“… Који су могли, разбјежаше се голи… Многи су ту остали до доласка гробара по њих…

*

Кад је 1943. године побјегло из пакла Старе Градишке пет заточеника Муслимана, међу којима и Исад Капетановић, још исте вечери заповједник Босак с поручником Стојчићем и осталим убицама-кољачима кружили су паклом и зашли у пекару. Понајприје су упитали, има ли ту који Муслиман, и кад се јавио један, почели су га млатити оближњим цјепаницама, док га нису убили. Отуда су наставили и одводили Муслимане из настамба у самице, у којима су поклали све Муслимане…

*

Десетак дана пред Божић 1943. године бачено је у „Кулу“ стотину Срба са женама и дјецом. Били су затворени без хране и воде. Зором, кад су се дизале заточенице из покрајних настамба због обављања нужде, чуле би тужне и болне гласове тих биједника… „Носите мртве… Спашавајте дјецу… Дајте воде“… Након 14 дана отворена је та „ћелија смрти“. Многи су били мртви. Преостали на животу били су нахрањени, али, отрованим јелом… Нађени су одмах затим сви мртви, згрчени тако да им се брада ко слијепила с кољенима… Гробари их разнесоше и зато добили испечени одојак, бијелог круха, ракије, вина и цигарета. И, кад су се најели, били су и они заклани…

*

У „Кули“ је лежало 60 протворених заточеника Срба, јер је нетко споменуо да се договарају о бјегству. Дошла је Маја с водником Станком Бевандом, заставником Антом Врбаном и осталим крвницима. Везали им жицом руке на леђа и одвели их у дугом низу, један по један, у мушки логор. Ту их и пострељали. Многи још живи заједно с мртвима побацани су на платовска кола, с којих је цурила крв све до гробља… Чуо се глас живих испод мртвих заточеника: „Убиј ме до краја“…

*

Једном згодом код сабирања ситне дјеце дошао Макс Лубурић. Хтио је ући у једну настамбу. Улаз му пречило нејако умируће дијете. Лубурић га захватио на чизму и ногом бацио далеко до зида, на ком се уз крв разабирао и сам мозак дјетета…

*

У „Кули“, под степеницама у мрачном углу нека заточеница родила мртво дијете. Растужена и здвојна, ту и оста. Прљава и замазана с мноштвом муха на себи. Видећи то крвници, однијели су је, бацили у јаму и закопали живу…

Извор: И. Брезац. Интермагазин

ВОЈНИ ЕКСПЕРТ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА ИЗНЕНАДИО СВЕ: Злочине у Сребреници нисам видео, геноцида није било!

ricard batler v

У намери да докаже злочин геноцида у Сребреници тужилаштво је морало да „осветли“ геноцидну намеру српске стране. Срж деликта геноцида, како је он правно дефинисан, јесте намера да се физички уништи једна од категорија заштићених Конвенцијом: етничка, верска или расна. Истражитељи у Хагу и војни експерти тужилаштва, према сопственом признању, нису препознали геноцидни умишљај српске стране до 9. односно 11. јула, а према пресудама Трибунала геноцид се догодио у периоду од 13. до 17. јула?!

Сведочење главног истражитеља Хашког трибунала, Жан-Ренеа Руеза, у новембру 2001. године, пред Комисијом француског парламента за Сребреницу, баца светло управо на ову околност. На питање Комисије да ли је тачно да пре 9. јула није постојао план за заузимање енклаве, упркос томе што је та територија за босанске Србе била од великог стратегијског значаја, Руез је одговорио: „Фактички, одлука о заузимању енклаве није била донета пре 9. јула, када је генерал Младић схватио да енклава неће бити брањена. Првобитни циљ је био да се енклава сузи на територију града Сребренице и да се претвори у огроман избеглички логор на отвореном, да би се УН на такав начин принудиле да отпочну са евакуацију из те зоне.“

ВОЈНИ вештак Тужилаштва Хашког трибунала, Ричард Батлер, на суђењу Пелемишу и Перићу, пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине 2010. у Сарајеву, такође говори о кључном питању: геноцидном умишљају.

Укратко, Батлер, који је у званичном својству имао доступ најосетљивијим и најрелевантнијим документима, на суђењу је изјавио да није открио никакву назнаку о постојању плана да се муслимани истребе, бар до 11. јула, када су српске снаге заузеле Сребреницу. Дакле, о геноциду на српској страни није се размишљало ни четрдесет осам часова до почетка импутираног злочина!

НАЛАЗ војног експерта Тужилаштва Ричарда Батлера узима се пред Трибуналом као релевантан. У његовом „Исказу о војним догађањима у Сребреници (ревизија) – операција „Криваја 95“, уз посебан нагласак да су коришћени искључиво муслимански извори, пише:

„У складу са објављеним планом, војне операције почеле су рано 6. јула 1995. године. У 4.30 отворена је ватра на муслиманске положаје на којима су били припадници 28. пешадијске дивизије. Ова ватра делом је усмерена и на осматрачнице УНПРОФОР, и одражавала је општу намеру ВРС-а да покуша отерати војнике УНПРОФОР са осматрачница, а да при томе не пуца директно на холандске војнике. Ова тактика била је успешна и до 8. јула 1995. године, надируће снаге Дринског корпуса заузеле су положаје

УНПРОФОР на јужној ивици сребреничке ‘заштићене зоне’. Осматрачница ‘Фокстрот’ је напуштена, а холандске војнике са осматрачнице ‘Униформ’ заробили су Срби (ови војници касније су заточени у хотелу ‘Фонтана’). Истовремено, положаје 28. пешадијске дивизије, који су се налазили иза ових положаја УН, такође је заузео Дрински корпус…:“

У ХРОНОЛОГИЈИ Ричарда Батлера даље се каже:

„…Дејства ВРС наставила су се 9. јула 1995. године и у јутарњим сатима осматрачница ‘Сијера’ је пала у руке надирућих снага Дринског корпуса. Затим и осматрачница ‘Кило’. Холанђанима је дозвољено да напусте рејон борбених дејстава, а касније их је ВРС заточила у хотелу ‘Фонтана’. Осматрачница ‘Делта’ је напуштена, а холандски војници одатле су се повукли у Сребреницу. Након што су све јужне осматрачнице напуштене или заузете од Дринског корпуса, пут према Сребреници био је отворен. До вечери 9. јула 1995. године, ситуација је убрзано постајала критична за муслиманско цивилно и војно руководство у Сребреници.

„О промени плана акције ‘Криваја 95’ вештак суда говори цитирајући ново наређење 12/46-501/95 из Главног Штаба ВРС које су јединице Дринског корпуса добиле у касним сатима 9. јула 1995. године. У њему се каже и да председник Републике Српске овлашћује Дрински корпус ВРС да заузме Сребреницу, са циљем коначног разоружања муслиманских ‘терориста’ и демилитаризације Сребренице.“

ЕКСПЕРТ даљи војнички расплет у Сребреници види овако:

„До раних јутарњих сати 10. јула, битка за енклаву је ушла у нову фазу. Последња значајнија јединица УН (чета ‘Браво’) између Сребренице и надирућих српских снага распоредила се на запречним положајима јужно и западно од града, са наређењем да узврати ватру ако на њу буде директно пуцано. На страни ВРС, генерал Младић, генерал-мајор Живановић и генерал-мајор Крстић били су на истуреном командном месту у Прибићевцу и руководили дејствима нападајућих снага.

Како је дан протицао, снаге ВРС наставиле су напредовање према холандским запречним положајима, отварајући ватру и користећи тактику маневрисања тако да их потисну, а да не пуцају директно на холандске војнике. Холанђани нису претрпели жртве због ватре ВРС. Међутим, у раним јутарњим сатима, снаге УН су ипак затражиле блиску ваздушну подршку. Авиони НАТО су почели кружити над ратиштем, Срби су прекинули ватру и битка је утихнула. Будући да је сукоб сплашњавао, није испуњен услов за ваздушну подршку. Док су авиони одлазили, ВРС је наставио напредовање и преостали делови муслиманске 28. пешадијске дивизије повукли су се пред српским снагама, остављајући само два холандска запречна положаја између Срба и града. Користећи исту тактику отварања ватре и маневрисања, Војска РС је наставила да потискује Холанђане све док запречни положаји нису били у самом граду. До краја дана притисак је ослабио и Холанђани су држали Сребреницу…“

ВЕШТАК суда даље говори о егзодусу цивила који почињу да се пребацују у холандску базу у граду и о одлуци муслиманске 28. пешадијске дивизије да се „не бори“.

„Током целог поподнева и вечери 10. јула 1995. године, неколико хиљада цивила из јужних делова енклаве избегло је у Сребреницу. Касно те вечери, командант Холандског батаљона потпуковник Кареманс обавестио је муслиманског градоначелника Сребренице о плановима за велике ваздушне нападе НАТО следећег јутра (11. јул 1995). Муслимански војни команданти нису веровали да ће се то заиста десити, или да ће то осујетити нападе ВРС. Због тога је током вечери 10. јула 1995. године, главнина јединица муслиманске 28. пешадијске дивизије напустила град, крећући се према северозападном делу енклаве како би се припремили за пробијање према Тузли. Жене, деца, старији и изнемогли почели су се кретати према сигурности база УН у Сребреници и Поточарима. Јутро 11. јула 1995. године донело је ведро небо, али због низа различитих разлога није дошло до ваздушне подршке НАТО. Већ у 11.00, српске ударне снаге поново су напредовале према граду, а холандски мировњаци поново су се повлачили пред њима… Између ВРС и Сребренице више није било никаквих копнених снага.“

Батлер у овом делу извештаја констатује да „када су снаге ВРС-а ушле у град, он је био готово напуштен.“

Дакле, и поред позивања искључиво на муслиманске изворе, овај експерт констатује да Војска Републике Српске изводи своја борбена дејства у складу са начелима по којима се она изводе у свим армијама света, да је одлука о заузимању Сребренице донесена накнадно када је било јасно да ће снаге 28. дивизије напустити Сребреницу. Злочине у Сребреници није видео.

НАТО ПОВЛАЧИ БОМБАРДЕРЕ

Два НАТО авиона Ф-16, у 14.30, бомбардовала су тенкове ВРС, који су са југа напредовали према граду… Каснији удари НАТО снага опозвани су након претње ВРС да ће убити холандске војнике које је држао у заробљеништву и гранатирати базе УН – пише у анализи војног вештака Тужилаштва Хашког трибунала Ричарда Батлера.

Извор:Вечерње новости

Путин посетио Крагујевац!

На конвенцији Руске странке која се одржала 14. 4. 2016. године у препуној сали Скупштине града Крагујевца,између осталих, обратио се и представник Комитета Федерације за међународне послове Леван Путин који је истакао да је за препород Србије неопходна тесна сарадња са Руском Федерацијом и земљама БРИКС-а. Истакао је да је Православље као везивно ткиво између два народа и позвао све крагујевчане да дају подршку Руској странци која ће на локалним изборима изаћи под редним бројем 3.

Скупу су се обратили и представници Руске странке, испред свих и председник Слободан Николић који је оценио да је садашња политика Србије неприхватљива зато што се вођењем овакве политике затварају врата нашим вековним пријатељима са истока.

Поред председника Руске странке скупу су се представили и Илија Радованоцић председник Градског Одбора Руске странке у крагујевцу као и његов заменик Александар Радојичић.

Пред око 400 чланова и симпатизера представљени су сви кандидати за одборнике у Скупштини града Крагујевца, те оваква посећеност скупа даје доста разлога да се верује у позитиван резултат након ових избора.

 

ОРБАН СЕ ОКРЕЋЕ ПУТИНУ И РУСИЈИ, а напушта ЕУ!?

orban putin

Орбанови напади на Брисел не могу се окарактерисати као чисти опортунизам, у њима постоји јак идеолошки елемент.

У наредних неколико недеља европски лидери ће бити фокусирани на Велику Британију, чији грађани ће ускоро одлучити да ли желе да њихова земља остане чланица Европске уније. Али то није једина претња ЕУ која је на помолу. Невоља долази и из Будимпеште.

Мађарски премијер Виктор Орбан одавно се позиционирао као евроспектик. Чим је преузео кабинет 2010. године постало је јасно да не цвета љубав између њега и Брисела. Користи готово сваку прилику да прекори европске лидере, а и они све мање оклевају да му узврате истом мером.

Међутим, у последње време Орбан је ствари подигао на један виши ниво, што је навело опозиционе партије да упозоре како Орбан кује заверу да Мађарску у потпуности искључи из ЕУ. Иако његова позиција по овом питању и даље остаје нејасна, много је назнака да је заиста вољан да преиспита статус Мађарске унутар ЕУ.

Није одувек било овако. Орбан је некад био енергично проевропски настројен. Заправо, он је водио земљу током преговора о придруживању, за време трајања свог првог мандата од 1988. до 2002. године. Међутим, пошто се вратио у опозицију, његови ставови су почели да се мењају у годинама које су уследиле. Видео је прилику у реаговању на раст антиглобалистичих и антиЕУ сентимената у мађарском народу, који добрим делом осећа да им придруживање ЕУ није донело просперитет за који су мислили да им је обећан.

ИСТУПА ЛИ МАЂАРСКА ИЗ ЕУ?

Орбан се 2010. године вратио на власт на крилима своје антиглобалистичке и антибриселске агенде. Од тада редовно истиче свој презир према европским вредностима. Усвојио је законе који оштро ограничавају слободе независних медија и дозволио додатно опорезивање ЕУ компанија које послују у Мађарској. Отворено истиче да му је циљ да мађарску трансформише у „нелибералну демократију“, наводећи Турску, Русију и Кину као узорне моделе. Искористио је мигрантску кризу да брани „европску тврђаву“, чиме је поручио да Брисел не може сам да се суочи са тим проблемом. Иако је његова десничарска партија Фидес још увек део групе Европских народних партија (конзервативне мејнстрим алијансе унутар Европског парламента), он дефинитивно постаје проблем и за своје дугогодишње савезнике, попут Хришћанско-демократске уније немачке канцеларке Ангеле Меркел.

Неки од скорашњих коментара додатно су подстакли забринутост поводом његових намера. Недавно је, заједно са водећим члановима своје партије, чланство у ЕУ описао као „чисто пословну ствар“ – што представља забадање прста у око свим европским лидерима, који на ЕУ пре свега гледају као на витални политички субјекат. У недавном интервјуу Јанош Лазар – министар којег многи виде као једног од Орбанових наследника – такође је говорио о чланству мађарске у ЕУ стриктно у економском кључу. То представља добро калкулисану провокацију; јер, ако је ЕУ заснована само на пословним интересима, онда нема разлога за усвајање заједничке мигрантске политике и избегличких квота.

Сувишно је говорити како је та криза Орбану пружила прилику да искористи једну од најефикаснијих антиЕУ тема. У скорашњем радио-интевјуу изјавио је да Европа више није сигурна кућа за Мађаре, тврдећи да је позиција ЕУ о мигрантима довела до „мигрантских немира“, „запаљених избегличких кампова“ и „банди који вребају мађарске жене, наше супруге и ћерке“.

Ови коментари су уследили само неколико дана након Орбановог првомартовског обраћања нацији, у којем је премијер преиначио дебату о мигрантској политици у епску битку између „Европе слободних нација“ (где спадају они који подржавају примат националног суверенитета, укључијући мађарски) и федералиста, који седе у Берлину, Бриселу и Паризу. Ови други, како он сматра, верују у систем мигрантских квота који ће претворити Европу у неку врсту калифата, директно супростављеног европским хришћанским вредностима. Левичарска опозициона партија аутоматски је оптужила Орбана да припрема терен за „иступање Мађарске из Европске уније“, указујући и на Орбанове планове да ове године распише референдум о мигрантским квотама. Та иницијатива је без сумње покренута да би се премијеру обезбедио народни легитимитет у његовој борби против Брисела.

МОСТ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

Иако такав референдум грубо крши правила ЕУ, то представља савршен начин да Орбан побољша позиције своје партије у односу на главног ривала, екстремно десничарску партију Јобик. (Следећи редовни избори у Мађарској су заказани за 2018 годину.) Дакле, сасвим је јасно да Орбан има веома практичне разлоге за играње на карту антиЕУ популизма.

Ипак, његови напади на Брисел не могу се окарактерисати ни као чисти опортунизам – у њима постоји јак идеолошки елемент. Довољно је да размотрите Орбанове афинитете према Владимиру Путину. Приближавање Мађарске Русији постало је централна тачка Орбанове спољне политике. Прошле године Москва је одобрила Будимпешти позајмицу од огромних 10 милијарди долара. Наводно се ради о проширењу капацитета јединог мађарског нуклеарног постројења, али неки аналитичари на овај договор гледају као на део ширих напора Кремља да придобије мађарску наклоност.

У међувремену, Орбанова прича о нелибералној демократији много више погодује Москви него Бриселу. Кад се ради о вредностима и говору тела, мађарски премијер делује много лагодније са Путином него са било ким из Брисела. Током Орбанове последње посете Москви, Путин и руски медији хвалили су га због критичког става који заузима у односу према ЕУ, а руски председник је тврдио да је једнако забринут због „одбране европског идентитета“ колико и Орбан.

Орбанов приступ би заиста многао да буде описан кованицом „европутинизам“ – другарски капитализам у економији и полуауторитаризам у политици. Некада најлибералнија чланица совјетског блока, Мађараска је и данас нека врста одметника – али овај пут у односу на ЕУ.

Да ли све ово значи да је Орбан заиста на путу изласка из ЕУ?

Вероватно не. Иступање Мађарске из ЕУ би се готово сигурно испоставило као веома непопуларан потез у очима бирача. Оно што Орбан заиста жели је више простора између Будимпеште и Брисела. Његов циљ је да се одупре већој политичкој и економској интеграцији садашњих чланица ЕУ. Судећи према досадашњим акцијама, чини се да он будућност Мађарске види негде на ивици ЕУ, одакле би играла улогу неке врсте моста између Истока и Запада, притом и даље уживајући неке од користи чланства у Европској унији и истовремено настојећи да се приближи Русији. Наравно, тек остаје да се види да ли је способан да реализује ту идеју.

Превео за Нови стандард АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Извор: Foreign Policy – Атила Монг

НОРВЕШКИ ОФИЦИР ОТКРИО ИСТИНУ И ШОКИРАО СВЕ: Нећу да ћутим, терористички напад на Србе у Ливадицама организовали су Американци!

kristijan kas nor

Данас се навршава 15 година од терористичког акта над аутобусом „Ниш експреса“ који је превозио расељене Србе до гробних места у својим местима дакле су протерани. За не мали број њих, то је значило сусрет са оним што су годину или две раније избегли, смрт.

„Ноћ пре тога Ружица Трајковић је сањала да ће се нешто страшно десити, али није могла ни да замисли да ће се то десити њој. Није требала да буде у првом аутобусу али је возач после паузе био нестрпљив да крену што пре. Нешто касније платиће најскупљу цену за своје нестрпљење“ започео је своје сведочење у књизи „Остаци аутобуса“ Кристијан Каш, норвешки официр и новинар при окупационим снагама КФОР-а.

Тај дан променио је његов живот. Став о учешће норвешке војске у рату против Србије, на улогу америчког агресора на војно мешање у светске кризе које најчешће и сами изазивају, почео је разграђивати тихо, прво у себи.

Сав ужас који га је преплавио описао је у тој књизи јасно дајући до знања да је напад могао бити спречен и да су у њему учествовале и међународне интересне групе чије је средство оно против чега се само наизглед боре, крвави ужас тероризма.

Непосредно пре напада британски војници су прегледали аутобус због опасности од подметнутих бомби, Ружица, са којом је касније Кристијан обавио интервју, сматрала је да је уобичајена процедура јер „аутобуси са расељеним Србима улазе на непријатељску територију окупирану Албанцима“. Ипак ово је узнемирило 50-так путника аутобуса који су се питали да ли КФОР зна нешто што они не знају? Такође уобичајено је било и да шиптарска деца камењем гађају аутобусе са Србима.

„Покријмо прозоре јакнама да се заштитимо од каменица, рекла је Ружица не знајући да их јакне неће моћи заштити од онога што ће уследити“.

Шведске трупе окупационих снага чекале су да аутобус пређе административни прелаз између централне Србије и јужне покрајине. Срби би радије да их обезбеђују српске полицијске снаге али после Кумановског споразума то није било могуће. Дан раније шведски војници су проверили пут у потрази за импровизованим експлозивним направама, нису пронашли ништа. Међутим, нису рачунали на ратно искуство Фљорима Ејупија и његових људи који су били припадници терористичких јединица УЋК. Зналачки су сакрили експлозив на путу којим се аутобус морао кретати. Сачекали су. Дозволили су да претходница војне пратње пређе место на коме се налазио експлозив а када је наишао аутобус активирали су га и снажни експлозија је разнела аутобус на комаде. Делови аутобуса, људских тела и крв полетели су у свим правцима, записано је у књизи „Остаци аутобуса“ Кристијана Каша.

Тако је 16. фебруара 2001. године почињен један од најстрашнијих терористичких напада на Србе у коме је погинуло 13 а рањено 43 путника. Напад се догодио на територији са које су прогнани а коју је требало да обезбеђује међународна окупациона армада која је две године пре тога бомбардовала Србију како би учинила да планови терориста постану стварност.

Силина експлозије подигла је аутобус у ваздух и одбацила га петнаестак метара далеко од места на којем се бомба налазила, наводи се у Унмиковим документима начињеним непосредно после напада.

У форензичком делу истраге, који је уследио одмах после, на месту са којег је бомба активирана пронађени су опушци цигарета на месту одакле је активиран експлозив и на основу ДНК анализе пронађен починилац.

Недуго затим, наводи се у извештају Унмика, наређено је да се кратер који је настао после експлозије затрпа – „како би саобраћај нормално функционисао“. Истражитељи тврде да су на тај начин уништени докази. Наредбу да се кратер затрпа издали су официри Кфора.

Норвешког официра и новинара, Кристијана Каша, напад је потресао до крајњих граница. Не желећи да се одмах препусти суду углавном је у себи водио дилему о „часном“ учешћу Норвешке са 18 других земаља у бомбардовању Србије и преузимању пуне одговорности за безбедност у покрајини. Остаци аутобуса и људских тела полако су постајали аргументи који су Кристијана разуверавали у оно што је мислио да зна и да је исправно. На крају га је обузео ужас због удела који је сам имао у томе учествујући војно у окупацији покрајине… Све што је могао да каже било је „Србијо, извини“. Покренуо је интернет страну на којој је приказивао ужасе и лажи којима се запад користио против Срба, постао је један од најактивнијих сведока српског страдања. О томе говори за КМ Новине.

„Наравно, био сам официр на Косову, а не новинар као што сам мислио. Чињеница да нисам био независни новинар је нешто чега сам био веома свестан, као и то да нисам заступао своје мишљење. То је такође био фактор за одсуство неопходне критичке дистанце према томе како моја организација обавља своју мисију. И тако сам бранио НАТО бомбардовање Југославије, а кривицу за бомбардовање приписивао искључиво Слободану Милошевићу“ каже Кристијан о првој фази и наивном учешћу у окупационој мисији НАТО-а.

„Када неко каже да сам радио као новинар у саставу Кфора, ја протестујем. Не може једна особа да буде новинар и истовремено представља КФОР и НАТО. Када се осврнем на изјаве које сам припремао као представник за штампу, видим да су биле сувише оптимистичне али мој посао је био да ситуацију представим у најпозитивнијем светлу. Ни на који начин није пријатно када се осврнем на своје изјаве из времена док сам био официр НАТО-а, али мислим да је важно да сам направио први корак да се лично извиним. Тек онда Срби, Албанци и други могу жале за грешкама које су направили“ недвосмислен је бивши официр НАТО-а кога је српски народ разумео и прихватио као свог.

„Што се мене тиче, волео бих да нисма био толико оптимистичан о могућностима функционалног мултиетничког друштва на Косову и Метохији“ каже он из угла некога ко је кроз мирис крви схватио да ужас није на супротној страни против које се бори.

„Сасвим сигурно, 16. фебруар 2001. је био један од најдраматичнијих дана у мом животу. Албански терористи су чекали са импровизованом експлозивном направом ван Подујева на прелазу са покрајином код Мердаре из централне Србије. Бомба је убила 12-торо људи, укључујући и малог Данила који је имао 2 године, заједно са оба родитеља. Ја сам стигао на место напада сат и по после експлозије.

Постоје поуздани докази који указују на одговорност за злочин припада Ејупију који је био вођа терориста који су чекали поред пута. Такође постоје поуздани докази који указују да је Ејупи био средство ЦИА-е да дестабилизују Србију, такође и после пада Слободана Милошевића.

Ејупи је касније осуђен на 40 година затвора, али је убрзо пуштен на слободу због „недостатка доказа“. Али онда је такође радио за ЦИА и успео да „побегне“ из америчке војне базе Бондстил… Ејупи је због овога велики херој код Албанаца на Косову и Метохији, тако они настављају да нарастају у свом национализму. То је био дан када сам почео да се питам да ли смо урадили праву ствар када смо отишли у рат против Југославије.

До данашњег дана, још увек се сећам мириса, делова тела и крви, а фотографије са места експлозије можете видети ОВДЕ. Прве три три фотографије су моје , а остали су из истраге. Захваљујући Горици Шћепановић (која се и сама налазила у аутобусу у тренутку напада) могу да их прикажем. Али упозорење: Ове слике су веома потресне. Немојте их отворити ако нисте спремни за то. И немојмо никада заборавити жртве и никада одустати од борбе за правду.

У терористичком нападу на аутобус у Ливадицама код Подујева страдали су:

1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943.) Ниш,

2. Милинко Краговић (рођен 5. јануара 1943.),

3. Лазар Миликић (рођен 19. јуна 1936) Липљан,

4. Драган Вукотић (рођен 2. новембра 1954.) Косово Поље,

5. Снежана Чокић Вукотић (рођена 16. фебруара 1975.) Липљан,

6. Данило Чокић (рођен 1999. ’02.), имао је две године, син Драгана Вукотића и Снежане Чокић Вукотић. (Напомена: мајка Данила Чокића била је у поодмаклом периоду трудноће и ускоро су очекивали принову што број жртава подиже на 13. а ово углавном нико не помиње),

7. Слободана Јованић, можда Слободан, 1970-08-12, из Краљева

8. Мирјана Драговић (рођена 12. јануара, 1981.) Лапље Село

9. Сунчица Пејчић, (рођена 14. јануара, 1972.) Приштина,

10. Тихомир Стојковић (рођен 18. јануара 1969.) Косовска Каменица

11. Живана Токић, (рођена 5. маја 1948.), Скуланево, централно Косово, упокојила се 10 касније од последица задобијених повреда,

12. Н. Токић, Живанин супруг. Упокојио се два месеца касније од рана задобијених у овом терористичком нападу.

Кристијан сматра да је напад на аутобусе Ниш – експреса такође важан да се разуме шири контекст у коме су се НАТО, Кфор и међународна заједница руководили. „Посебно америчке обавештајне службе су активно користиле шиптарске наоружане групе да дестабилизују демократски изабрану владу у Београду, чак и после пада Милошевића“ тврди Кристијан.

У тексту који је раније писао „САД дестабилизују Србију албанском герилом“, даје много детаља о томе.

„Након што су КФОР и такозвана Међународна заједница преузели контролу над Косовом и Метохијом 12. јуна 1999. године, дозвољено нам је да подржавамо албанску герилу, зовите их терористима ако желите, да дестабилизују Србију. У овом чланку, ја вас водим на путовање кроз моја лична искустава и сусрете као новинар са овим побуњеницима“ каже Кристијан.

Осим што његово искуство, сведочење и борба представљају одличан траг и доказ о времену које сви полако заборављамо и које ће постати објект конструкције из некадашњих забележака, које могу бити „много оптимистичније“ него што је то стварност била, оно што Кристијан бележи представља један од ретких крунских доказа умешаности САД и њихових савезника агресора, против Србије. То у потпуности објашњава да су терор и прогон спроводили Шиптари најчешће уз пуну америчку логистику па чак и на иницијативу. Управо зато нема ни једног кажњеног терористе због злочина над Србима које су они починили.

Такође, сазнања указују на директну дестабилизацију и уништење српске државе као било каквог релевантног политичког субјекта. А у таквим походима жртве, углавном српске, нису ни случајне ни непожељне. Страхом, очајањем, неправдом и понижењем треба уништити сваки отпор и од народа-жртве начинити поданика који ће таквим положајем чак бити срећан. То, као што видимо ових дана, успева у круговима од стране Запада контролисаних политичара и властодржаца али народ се не мири са својим жртвама и овако грубо масакрираним сународницима само зато јер су Срби чија смрт треба да ослаби и друге Србе.

Жртве чијег се страдања сећамо на данашњи дан, сасвим сигурно су у добром броју пред Господом и молитвеници за свој народ. Као и други праведно страдали, и данашњих 13 душа чека на правду и тренутак да се народ охрабри, уразуми и покрене на повраћање своје земље и свог достојанства.

Надајмо се само да нам за то не требају нове, невине жртве.

(КМ Новине)

СРПКИЊА ‘ОШАМАРИЛА’ ТАЧИЈА: Хашима треба на суд; он није председник већ ратни злочинац

Ана Ђорђевић

О каквој председничкој инаугурацији Хашима Тачија говоримо, он треба да је пред судом за ратне злочине ОВК коју је предводио, ошамарила је по Тачију својом изјавом Ана Ђорђевић, генерални секретар покрета Српска ствар, гостујући на Космету, у емисији „Црно-бели свет“ на телевизији Мир из Лепосавића.

Она је, коментаришући Тачијеву „инаугурацију“, подсетила да је Тачи одавно на листи за процесуирање ратних злочина над Србима и неалбанским становништвом.

– Уместо што бржег оформљења Хашког трибунала за злочинце ОВК паравојних структура и започињање процесуирања, опет је међународно право заказало када су српске жртве у питању. Недопустиво је да неко ко је на таквим оптужницама против човечности изиграва председника.

Председника чега?

Нелегалног такозваног независног Косова по сваком што правном, што морално етичком нивоу. За пројекат такозваног независног Косова коришћене су најбруталније методе етничког чишћења српског становништва од стране албанског, злочиначког миљеа касније масовно касније конвертованих у политичаре – казала оно што српски званичници више не смејује, генерална секретарка Српске ствари.

Ђорђевићева напомиње да се међу њима, на тој листи коју формирају међународне инстутуције, нашао и сам Тачи.

– Уместо председничке инаугурације, он треба да је пред хашким судијама – поручила је она.

Како је потом рекла, организација Српска ствар је дала подршку студентима из СЦ Косовска Митровица за реализацију њихових студентских пројеката.

– Разговарала сам са директором Студентског центра Косовска Митровица и имала конструктивну дебату са студентским лидерима. Српска ствар ће дати подршку реализацији њихових идеја. Није у реду да се они користе само када је политичка ситуација у питању. Много талената има и завређују више пажње – истакла је и додала:

siptari-albanci-kosovo-specijalci-policija-taci-608

– Срби са Косова поручили су да не одустају они од Косова у саставу Србије, већ имају страх да Срби из остатка Србије не одустану од њих. И даље смо поносни и имамо духа, преносим вам њихове речи.

Она је рекла да Српска ствар позива на националну слогу и подизање свести о националном идентитету.

– Уместо интерперсоналних размирица и трвења међу самим Србима која нас и кошта оваквог стања у коме смо, будимо национално трезвени када су српски национални интереси у питању – истакла је Ана Ђорђевић испред удружења Српска ствар.

Извор: Правда